Saša Milivojev - Dubai, Ujedinjeni Arapski Emirati

  Saša Milivojev - SVETSKI BOL - Naučni prikaz pesme. Piše: NACIONALNA ŠTETOČINA

 

 

 

 

SAŠA MILIVOJEV

EMIR SAVREMENE POEZIJE SRPSKE KOD BRITANSKOG SVETIONIKA

SVETSKI BOL Saša Milivojev - SVETSKI BOL

 

Naučni prikaz pesme - poeme SVETSKI BOL. Uvod u poetiku Saše Milivojeva.

Piše: NACIONALNA ŠTETOČINA

 

25. Januar 2019.

Ћирилица

 

 

 

Svako vreme ima Istok svoj

Saša Milivojev - Dubai, Ujedinjeni Arapski Emirati

 

EMIR I NEMIR

Saša Milivojev je u jeku zime koja se deli na 2018. i 2019. godinu, po administrativnom globalnom brojanju, iznedrio pesmu koja se zove „Svetski bol“. Naslovom je prizvala sećanja ne na Bajrona, već na Šelija, i zbog tih sećanja priču o emiru savremene poezije srpske smeštam ukraj britanskog svetionika.

Lična kartaSvetskog bola

Svetu ponuđena vrela, kao pesma, očito buduća poema Saše Milivojeva „Svetski bol“ sadržajem je književnošću opterećenog čitaoca prošetala od Homera (bio ili ne bio i kako god se zvao onaj koji je opisivao zlodela danajska) do Miloša (strukturno, iako se zna da Milivojev ne oponaša ničiju strukturu), Darviša (i Milivojev je displaced, izmešteni pesnik, i srodni su po tome i po činjenici da obojica umeju da budu taksativni, brutalni a visoko lirični – iako se zna da jedan drugog čitali nisu) i Vasiljeva (budući da je čitalac obremenjen i tekstualnim nasleđem jezika na kome Milivojev izvorno peva).

Prenet na jezike druge, usklađen sa ritmom ovog sveta, učinio mi se – ne onim o čemu piše, već onim što lebdi nad tim pisanjem i zapisanim – balkanskim Sojinkom, koji je, kada je bio gost Beograda, nazivan Šojinkom. Kako su izgovorili njegovo prezime oni koji su ga pozivali da primi Nobelovu nagradu za književnost, ne znam.

Skretanje pažnje na mleko

Svaki čovek ima svoj istok, koji ne mora biti istočnik. On je prevreli jug, kog se letom kloni, na koji se spušta kad se magle spuste pod ulične fenjere i morski vukovi (ti pesnici stari, pa i romantičari, postromantičari i neoromantičari) slute gde su svetionici iza kojih u kućercima kipi voda koja nikada neće postati čaj. Ko bi ga popio kad nema mleka? A zašto nema mleka?
„Zašto nema mleka!“ ne pitaju, već uzvikuju oni koji vide, smatraju i priznaju da su Pesnici, a ne pesnici, piskarala i skribomani. To su ljudi koji – od prozračja prve svesti svoje – znaju da su posebni i tu posebnost ne negiraju. Rado je nose, ističu i vole. Oni umeju da osvoje svet i umeju da obrate pažnju sveta na sebe, na svoje više nego posebno biće. Oni čovečanstvo podsećaju na činjenicu da nije važna ambrozija, koja implicira besmrtnost, ako nema onog što će u korenu saseći smrtnost:
Ne živi se od vazduha, novorođenče ne može opstati ako samo diše, ako nema ne ambrozije, ne vode, ne vina, nego mleka, mleka, mleka. Visprenih, smelih i spremnih da ovo kažu na planeti je malo bilo i jeste, a među njima je Saša Milivojev.

Nevolja u pesniku samom

Saša Milivojev je Pesnik. On je to svešću svojom i opredeljenjem svojim, koje sledi samosvest. Korak ispred sveta, i ne osvrćući se, smelo gleda čovečanstvo i upire prstom u one teme koje se ljudskog roda tiču u trenutku kada Saša peva. Milivojev, dakle, peva svesno odabravši šta i kome. Njegova pesma je namenjena svakom čoveku, a osnovno je usmerena na one koji imaju moć. Kako i zašto?
Odgovor je u odgovoru na pitanje ko to neće čaj bez mleka i da li je o čaju reč: vremenske prilike, kao ni sva stvarnost sveta, nisu dovoljan razlog niti zravorazumsko objašnjenje, isprika i, na kraju krajeva, izgovor, mlekaričinom sinu, koji pred mornarskim kućama nije zamenio prazne boce punim.
Da li je stvarnost (Ah, taj mlekaričin sin!) kriva što se pesnici vrte u krug (čeka se samo da se povampiri motiv „mrtve drage“) ili je nevolja u pesniku samom? Možda zato i nije Pesnik? A Milivojev jeste. Kako to?

Milivojev zna

Milivojev zna da onaj ko nesistematski saglеdava prošlo, a prošlim i ono što se smatra tradicijom, ko selektivno pristupa tezaurusu ljudskog iskustva, baštini samoj i jeziku na kom osnovno peva, nije selektor motiva, pa ni tema, već selektor stvarnosti.
Milivojev zna i šta je stvarnost: ona nužno jeste ono što je sada, ali nužno biva ono što je oduvek, uključujući i sadašnjost. U takvoj stvarnosti, koju čovek prepoznaje, prima i usisava na dnevnoj bazi, Milivojev zna, nikakvu vrednost nemaju ni sudbina trojanska ni rat u Vijetnamu (ni kao takvi ni prerađeni, kao „rimajnderi“ u svetu zabave, očuvani za potrebe postavljanja nove epske svesti), već friške rane, neohlađeni razneti udovi i sveži leševi.
Ko se sapliće o udove, kome trupovi bazde, koga te rane bole? Milivojev zna!

Katalog

Milivojev zna i zato se obraća čovečanstvu, upirući prst u ono od čega se pogled sklanja. A pogledom, koji ne skreće sa prizora koji su više od najgore noćne more, a stvarnost su naša, prokazuje vinovnika i – ne mora da ga imenuje.
Svi morski vukovi vaseljene, svi pesnici sveta odvajkada dovajkada, vuku kroz svoje stihove neku ženu – boginju, muzu, ljubavnicu (pa čak i njenog vrapca, kao Horacije (da je neko drugo vreme, ne bih morala da se štitim pominjanjem pesnika jer bi svi, ali svi čitaoci znali da ih podsećam na „Smrt Lezbijinog vrapca)), majku, nečiju ženu i (nepovampirenu) mrtvu dragu (recimo i to da se ona od romantizma naovamo zove Lenorom ako se i kada se govori o baladama i – motivu), a šta radi Milivojev?
Saša Milivojev ne upire prstom na večito krivu „ženu“ (premda je u njegovom jeziku rodnom, na primer, država ženskog roda, a ženskog je roda u jeziku srpskom i neimenovana, tajanstvena, ovakva i onakva moć), već je u „Svetskom bolu“ i žena, kao i muškarac, neizdvojena činjenicom rodnom, polnom. Ona je tu, kao i muškarac, deo surovog i nesretnog kataloga naše (neepske, već stvarnosne i empirijski potkovane) svesti. Naš „katalog brodova“, međutim, ne nabraja lađe i narode na njima, već leševe, leševe, leševe.

Do sedmog neba se čuje

Milivojev je taj koji smelo i odgovorno, stihovima britkim, neprobojnim, u opštu poemu sveta i univerzalni čovečanski ep ne upisuje plemena i mitske heroje – buduće simbole svačega i svega – već ljude stradalnike, ljude žrtve, ljude koji su deca i starci, žene i muškarci koji su sa druge strane svetionika pod kojim hiroviti naslednici brodova koji donose čaj odbijaju da postoji drugačiji Drugi, nepokoren Drugi, slobodan Drugi, koji diše i pije, pije, pije mleko.
Jesu li negdanje imperije (naročito kolonijalne, što se ističe u postkolonijalnom diskursu) nepoučene sopstvenim nedavnim krahovima? Vide li da potomci lordova koji su krojili državne granice danas to isto čine čak i na štetu sopstvenih poseda? Pominje li to Milivojev, koji ne peva o Londonu prepunom Indusa, ali neeksplicitno, a eksplicitno peva, rida, do sedmog neba se čuje, o kanjonima punim Avganistanaca.
Sa pozicije kolonijalističkih morskih vukova, romantičara, dakle, Saša Milivojev peva „apsolutno kolonijalno“, predočavajući svetu posledice, posledice, posledice. A imperija (i ona je u maternjem jeziku Milivojeva ženskog roda) ćuti.

Trokuti i džem od jabuka

Vratimo se odgovoru na pitanje zašto nema mleka.
Premda, iskustvom, ako ne razumom, poučena žena morskog vuka, dobrodržeća proseda baka, pojmi i zna zašto, njen unuk, svikao ne na čaj, nego na mleko čisto, ne toliko vrelo koliko vruće, uz četiri trokuta hleba spojena džemom od jabuka, ne prihvata niti jedno zato. On ima pravo na svoju šolju mleka i ne prihvata krnji doručak, delimično ispunjenu obavezu predaka da ga neguju, hrane i poje. A da ga vaspitavaju?
Saša Milivojev nema iluzija, a nema ni straha da kaže kako jeste: unuk morskog vuka ne želi da bude vaspitan, već da vaspitava. On uteruje strah u kosti i vetru, i kravi i ukućanima svojim – ređe milom, više silom, s tim što silu tera dalje od kuće, a što je dalje, to je silnija. Tepisi bombi, salve raketa, kilotone radioaktivne humanitarne hrane i tovljenje ljudskog roda lažima i zabludama, to je ono što i nepesnik vidi, ali samo Pesnik ume, može i sme i da primeti – glasno i jasno.

Mutacija

Vaspitanje i obrazovanje ograničavaju slobodu da se ne prihvati niti jedno zato. No, socijalizacija nužno ne vodi razumevanju društva, prirode i spoja prirode i društva. Ne vodi prihvatanju kulture, ne vodi ni usaglašenosti sa civizacijom, ali ih i ne menja. Milivojev „Svetskim bolom“ upozorava svet:
Potomak će pre potražiti postojeću kulturu i civilizaciju koji mu odgovaraju i u njima će se zadržati onoliko koliko i dok mu odgovaraju, a onda će krenuti dalje i dalje – nikada na jug, uvek na istok, makar bio i na zapadu. Jug prepušta precima – da greju promrzle kosti i da se sklone od onog što nisu uspeli da promene. A nisu uspeli da promene zimu, da je preinače, izmeste u malarične predele. Izmestili su, pokazalo se ne i privremeno, samo neke pomena nevredne ljude i mnoge i mnoge običaje i navike. Jedna od njih je – ubijanje. No, jesu li morski vukovi ma i neznatno mutirali?
Potomci morskih vukova više ne menjaju svet i ne oslobađaju porobljene krajeve. Bajron, sve i da se ponovo rodi, ne bi branio Grke od Turaka, već bi pomogao Turcima da uspostave romanizovani red (da promene table arapskim ispisane pismom i okače latinične, kako bi „svako mogao da pročita“).

On

Nesistematsko otkrivanje sveta, neposredna, literaturom i nasleđem neopterećena reakcija na ono što konkretnog čoveka boli, boli fizički, i jeste univerzalni, jeste svetski bol. I pojam je, dakle, dopunio sadržaj promenivši obim. Bezbolne smrti nasilne nema čak i kada je tiha, kada je ne donose mitraljezi, topovi i ostala mnogobrojna oružja, uključujući i hladna.
Uistinu, jesu li bojni otrovi hladna oružja, čovek se pita kada čita Sašin, a ne neki germanski „Svetski bol“.
Romantičari, bez ikakvog prefiksa, više ne žive ni u Nemačkoj ni u Britaniji, a nisu u njima ni rođeni. Oni će doći, ali prvo moraju da se rode. Nјihov poetski i poetološki predak odavno je na svom, odabranom istoku, na koji je došao sa Bajronovog juga i Šelijevog istoka. On zna da ep na zemlji stoji zbog stvarnosti koju u sebe ugrađuje i zna da je ta stvarnost više od povoda za pevanje, koje je, u veku ovom, vapaj. On zna, on peva i zove se Saša Milivojev.

Nacionalna Štetočina

 

www.sasamilivojev.com

 Copyright © by Saša Milivojev, 2020 - All Rights Reserved

  free counter