Daliborka Stojšić: SIN DUŠE - SAŠA MILIVOJEV

.

SAŠA MILIVOJEV - SIN DUŠE

 

 

 DALIBORKA STOJŠIĆ

.

prof. književnosti, Istaknuti estradni umetnik, Ex Miss, ex Yugoslavije)

.

.

Predgovor knjige KAD SVITAC ODLETI

.

Daliborka Stojšić.

       Kada sam prvi put videla sliku Saše Milivojeva u novinama, moje usne su spontano promrmljale: Tađu! - Bila je to reakcija na njegovu anđeosku lepotu, onu istu koja me je opčinila dok sam, jednom davno, čitala 'Smrt u Veneciji', pripremajući se za pisanje seminarskog rada: 'Novele Tomasa Mana', na odseku Svetske književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu.

        Ta helensko-apolonovska lepota mladog Poljaka, koju sam prepoznala na njegovom licu, obično nije svesna sebe. Ona pripada soju koji Tomas Man bolno voli, onim 'plavookim i običnim, kojima duh nije potreban'. Pripada takođe Šilerovom principu Naivnog za razliku od Sentimentalnog, koje se odvaja od života, razmišlja, piše pesme i pada pri plesu. U hodu se prebacujem na 'Toniјa Kregera', novelu u kojoj Tomas Man najslikovitije govori o svojoj poetici, tj. odnosu prema umetnosti. Tađu Saše Milivojeva se pretapa u lik Hansa Hansena, opet jednog od onih plavookih, koji duboko zagnjureni u život uživaju u svakom trenutku, omiljeni, uklopljeni, kao deo celine. Onda sam pročitala intervju, par kolumni i nekoliko pesama ovog mladog čoveka, skoro još dečaka, i shvatila da sam konačno našla odgovor na pitanje koje je ostalo da lebdi na kraju mog seminarskog rada: Šta bi se desilo da je Hans Hansen ispunio želju Toniјa Kregera i pročitao 'Don Karlosa'? - Sada znam. Postao bi Saša Milivojev. Taj lepi, mladi, talentovani pesnik je, zapravo, inkarnacija najveće Kregerove žudnje. On je Hans Hansen koji je pročitao 'Don Karlosa'.

.

Saša Milivojev

.

         Obrazovan, ambiciozan, vredan, pun ideja, hrabar i rečit u kolumnama, ranjiv i zastrašujuće usamljen u svom lavirintu iz koga će ga, poput Arijadninog konca, izvući jedan mali svitac, nosilac božanske svetlosti. Kad taj svitac odleti i zavlada tama, ostaće iskre na pesnikovim rukama, poput zvezdane prašine ili nebeske vatre, dajući moć tim rukama da isceljuju rane ovog sveta, pišući poeziju i prenoseći lekovitu energiju Univerzuma na one koji je budu čitali.

         Naivno i Sentimentalno se u ovom 'Divu Dečaku', kako ga je nazvao poznati skulptor i pesnik Boris Staparac, savršeno sjedinilo kao jin i jang, vatra i voda, svetlost i tama. Iza anđeoskog lika plavookog Tađua krije se beskompromisni, hrabri i rečiti pisac kolumni i romana o Žutoj kući: 'Padam sa kišom, zove me smelost da ljudima kažem NE', kao i nežni, ranjivi pesnik koji ne haje za komercijalu, već noseći svog svica na dlanovima, kao otelotvorenje zvezde vodilje, traži od svih bogova odgovor na pitanje svih pitanja: 'Šta je smisao našeg postojanja?'

             Mali, ledeni kristali njegove poezije, sažeti, svedeni na najmanji broj reči kojima se iskazuje suština, poput haiku pesama, vode nas lagano, otapajući se i umirući na vrelini njegovog sna o pustinji, do beskraja, do lutanja među zvezdama, do 'Lažnih suza meseca', do propitivanja svih bogova koji bi trebalo u svom propovedanju Ljubavi da se konačno spoje u jedno, u svevideće oko Univerzalnog Uma.

          Saša Milivojev stasao je u jednog od najoriginalnijih pesnika sveta! Pored impresionističkih momenata kada Svitac odleće i razdaljuju se Svetlost i Tama, on u svojoj novoj knjizi govori i o pojavi petog ledenog doba. Njegov lirski subjekat putuje korz vreme, preživljavajući sve katastrofe Zemljine kugle, od erupcija vulkana: 'Ko li mi te čuva/ Od užarene kiše/ Kad te nema više', kod njega se i 'Sunce razliva', do pomeranja ploča, poplava, globalnog zagrevanja, topljenja polova, do 'Otvaranja valova', posle čega vidimo kako 'Tonu gradovi'. 'Padaju crne planine/ Skakavaci pršte na sve strane/ Koske oglabane/ Plutaju natopljene', i tako sve do konačne apokalipse i ledenog doba. Zbirka 'Kad svitac odleti' dobija proročke dimenzije onog momenta kad se u čitalačkoj podsvesti prepliću slike svih kontinenata koji nestaju. Poslednja će potonuti Afrika, nivo vode će se podići do vrhova piramida, posle čega sledi stvaranje 'Beskrajne ledene ploče', po kojoj kamila nosi lirskog subjekta kao pobendika, što je karakteristično za epske junake i u staroj arapskoj književnosti, ali se kamila po ledu 'Sapliće o vrhove piramida'...

         Na kraju bih želela da se obratim njemu lično i da mu prijateljski i majčinski dam svoju podršku, jer on je uprkos svim kukavicama, nezainteresovanim mediokritetima i Soroševim plaćenicima, ohrabrujuće novo, mlado lice buduće Srbije: Želim ti sve najbolje u životu, lepi dečače. Veliki ćeš teret nositi na svojim plećima. Vidim da već neki počinju da te optužuju za manipulaciju i ambiciju da izborom teme za knjigu dođeš do brzog uspeha, bez obzira na rizik koji ta tema sa sobom nosi. Ne daj se, bori se, idi napred. Mnogi će te mrzeti i zbog tvoje lepote. Ali ja vidim znak na tvom čelu ispisan nevidljivim mastilom. Vredno radi i ostvarićeš svoj san. A pred mukama i patnjom kojom ćeš to morati da platiš, ja ti se klanjam, kao starac Zosima pred Mićom Karamazovim. Uz tebe sam, mali moj Tađu!“

.

SIN DUŠE

U osvit stvaranja
Dok sam bosa
Užarenim zvezdama hodila
Duša te moja rodila
Sine.
Izgubila i tražila
Po pesku mlekom pisala
Tvoje ime.
K'o Lilit za čedom kričala
O tebi Bogu pričala
Sred pustinje.
Kroz lavirinte svemira
Uz vrisak umirućih sunaca
U vreme sam se spustila
Da vratim te.
Po pulsu bajtova
Pod morem sajtova
Ja nađoh te.
U mladom telu
Po znaku na čelu
Tek poznah te.
S tobom ostaću
Na smrtnost pristaću
Da pratim te.
Ko voli, paziću
Ko mrzi, zgaziću
Ko mi te dirne, ubiću,
Sine.
Samo mi šapni ime.

.

Daliborka Stojšić

.

.

Etnografski muzej u Beogradu:

Na nesvakidašnje posećenoj promociji knjige Kad svitac odleti

glimica JELENA ŽIGON govorila je pesmu Sin Duše koju je Daliborka Stojšić

posvetila mladom pesniku. Pogledajte video OVDE

 

.

Daliborka Stojšić čita predgovor knjige KAD SVITAC ODLETI u Etnografskom muzeju u Beogradu, 27.2.2010.

 

.

www.sasamilivojev.com

www.sasamilivojev.com/allnews